BOSANSKI JEZIK, GOVOR, STIL – Isidora Sekulić, 1941

Evo prisjetih se noćas, valjda pod uticajem ovog punog mjeseca i čekajući taj kraj vremena         ( da mu se nije nedo bog šta desilo), nekih svojih zapisa.

Mrsko mi pisati evo već duže vrijeme, pa ko tražim malo inspiracije…

Bijaše to 1941 godine ljeta gospodnjeg, kad Isidora naša draga pisaše o tom našem, da prostiš bosanskom jeziku :

 „ Bosna je vrsta naše Španije. Veliko trenje sa invazijama užasno tuđim; trenje između najoprečnijih vera; klimatske i terenske strahote; sirotinja svega što siroto može da bude. Manastir i džamija, kafana i kava, piće, razgovor, žalobna pesma, oskudica hleba i novca, “besparica bosanska”, i još neka metafizička nesreća koja lebdi između ovog i nekog drugog sveta. Sve to nije valjalo ni za kakvu kulturu! Ali je ostala od toga potencija, čas zdrava čas bolesna, koja je dobila izraz u karakteru Bosanaca, a još silniji izraz u bosanskom jeziku, govoru…“

Onda kao opijena bogatstvom jezika znalački oplete :

„ U Bosni ima još stare vuklanske magme, još Bosna svoje tri četiri prošlosti nije pretvorila u reminiscencije koje se mogu strti kao pogrešni stari računi. Još su po njoj pokidane žilice bogumilstva, još su u njoj poslednjim kraljevima i Turcima, još muke sa Austrijom. Otuda i u jeziku i stilu bosanskom rečnici vekova! Iskustva i znanje, što leže u tom jeziku, poražavaju. Ima tu izraza pred kojima čula i čustva stoje kao glupaci koji ne znaju šta čuvstvuju…“

https://damirnadivanu.com/2018/06/15/bosanski-jezik-govor-stil-isidora-sekulic-1941/

A ja čitajući je pomislih kako u toj dragoj starici te 1941, možda još damara uspomena na neko mlado dilberče iz djevojačkih dana i sve to pretvori u odu čustva jednog jezika.

Pa joj spjevah nešto, da prostiš na mene nalik …

Isidora naša draga kako je vidjeh jutra četvrtoga u mjesecu junu ljeta gospodnjeg 2018

Na sabahu ovom plahom mi dodje kako mogu zorno vidjeti našu rahmetli Isidoru, kao mlado djevojče.

I vidjeh kako je mladu i plahu, mlado dilberče u mundiru na doksatu zagleda, pa je zabihuzuri ašik išaretom :
Džanum Isidoro, hurijo dženentska, beli ti djahkad na sabahu ćuna na um padne…

I dok se naša dilber Isidora ko biva belćim plaho ibreti, na budžaku usana osmjeh joj zatitra. Titra i ne smiruje se, a sve ga sakriva, al džaba …
Duša joj se razgali, ko da ašik esrar hap popi, a čevrma joj na vjetru zavijori, te malo zatetura, pa stade i čevrmu nakurika.
Pogleda ga ispod oka i halali mu ašćare, iako je bila ko da ju je damla strefila.

Zagleda se okolo, pa onako sramežljivo spusti glavu i u sebi halali i binedži suvariji i bekriji na šiltetu i handžiji pored hana njegovog što se šeretski popišmaniše, kad čuše šta dilberče sa smješkom izgovori.
Okrenu se pa ko iz šešana u behutu hitro kući svojoj pohita niz kaldrmu u haljini od džambasma, ibrišimom opervaženu.
Ko da je neko kandžijom potjera, a u glavi joj samo da o ašiku još koju pjesmu u diman zatefteri…

Siguran sam da mi naša draga Isidora zahateriti neće, nego će me samo pogledati ispod oka šeretski i ašćare, halaliti mi.