ZGOŠĆA, grad divova

I DIO : ZEMALJSKI MUZEJ U SARAJEVU

Klasični spori, dosadni dan u muzeju. Kakav može biti dan u muzeju. U muzeju i izgleda da je vrijeme stalo. Lijepo je doći u posjetu tu i tamo, svakih cca 20 godina, ali kako je raditi u takvoj sredini. Ne želim zaista da bilo koga omalovažavam, samo glasno razmišljam.  Izgleda kao da u takvoj sredini nagli pokreti i velike promjene i nisu baš dobro došle. Talasanje bilo kakve vrste je vrlo vjerovatno i zabranjeno.

Talasanje me podsjeti na jednu moju epizodu u ovom našem Zemaljskom muzeju. A nije ni bilo tako davno, April 1996. Rat se ko biva završio, na oružanom nivou, a ja počeo raditi za jednu Holandsku firmu, pa me zapade da „give support“ novopečenom Holandskom otpravniku poslova. Taj rad sa Holandjanima mi je donio gomilu informacija o  dešavanjima za vrijeme rata koje bih rado i zaboravio, samo baš ne ide to tako…

Helem, dodje mi tog aprila otpravnik poslova sa molbom da za njihov praznik “Queen’s Day” organizujemo nešto veličanstveno, te da to bude i njegovo zvanično predstavljanje diplomatskom koru.

Tadašnje stanje restorana po Sarajevu mi je pomoglo da predložim ideju da taj 27 april proslavimo u Botaničkoj bašti našeg Zemaljskog muzeja. I brzo nakon njegovog oduševljenja i konkrento izborene i definisane podrške, sav sretan uputih se u muzej. Kad sam ušao muzej je bio u poluraspadu, na liniji razgraničenja sa gomilama vreća pijeska po prozorima i kompletno zapuštenom Botaničkom baštom. Scena ko poslije drugog svjetskog rata, ako se ko sjeća…

Tadašnji direktor muzeja, ime mu neću spominjati  jer uprkos svemu njegov rad veoma cijenim, me jedva primio. Ponuda je bila plaćanje svih troškova, kamioni, radnici, sve što treba da se osposobi i uredi Botanička bašta i ulazni dio i hol za održavanje prijema za diplomatski kor i ostale važne goste na koji su naravno pozvani i svi uposlenici muzeja. Holandska ambasada je spremna da donira uredsku opremu muzeju i obezbjedi 70.000 USD za hitne popravke u muzeju. Prijem bi trebao da bude ujedno i ponovno otvaranje muzeja i medju gostima su trebali biti i predstavnici donatora u BiH, što se meni činilo kao iznimno važno za muzej.

„Šta hoćeš ti ? Hoćeš da napraviš kafanu od mog muzeja. Ne dolazi u obzir !“

Bio je odgovor koji je presjekao moju euforiju…

Zbunjen, zatečen i nespreman na ovakvu reakciju, uljudno sam se zahvalio na izdvojenom vremenu i ostavio visit kartu da me eventualno zovne ako promjeni mišljenje.

Na izlasku nasmijah se više zbunjeno sekretarici, koja je mogla da čuje cijeli razgovor kroz otvorena vrata i rekoh:

„Ne znam šta da kažem…”

  Polako sam išao kroz muzej ne vjerujući da se ovo zaista desilo, oni momenti kad se pitaš, a što je meni ovo trebalo …

Kad, dotrča za mnom sekretarica, ako želi može se sama javiti da da svoj komentar na ovu priču i reče:

„Hajte molim Vas malo sačekajte da ja malo porazgovaram s njim“.

  I vratih se ja i sjedoh u njenu kancelariju dok je razgovarala sa direktorom iza zatvorenih vrata. I nakon kratkog vremena direktor ljutito izadje i oblačeći se reče obračajući se i meni i njoj:

„Radite šta god hoćete, samo mene ne petljajte u to…“

i ode manirom čovjeka koji svoju nesigurnost opravdava iskazanom ljutnjom.

27og aprila 1996 svečanim prijemom sa oko 250 značajnih gostiju svečano je, po ko zna koji put, otvorena Botanička bašta Zemaljskog muzeja.

  Direktor se kratko zadržao, tek toliko da primi poklon od Holandske vlade koja je spremila samo, prema njegovom izričitom zahtjevu, jednu fax mašinu, a i to je primio sa prilično kiselim osmjehom. Onih 70.000 USD su kako kažu, potrošili na popravak krova.

A ja sam to veće 27og aprila 1996 upoznao i prisustvovao sastanku Ralph Johnson, Jan Pronk, Carl Bildt i još nekih likova, čije priče kad se sjetim te večeri, sve mi se okrene u stomaku.

Ali nisam mislio pisati o njima, oni će svoju priču dugo iskašljavati …

A ja, ja ponekad odem do muzeja i znam u bašti medju kamenim spavačima, provoditi ovo svoje dnevno sanjarenje.

Ma nije ni to bitno, ustvari hoću da Vam ispričam priču o Zgošći, a eto ima u toj priči i malo ovog našeg Zemaljskog muzeja…

I tako prolazilo je vrijeme i svašta nešto još, nakon tih dešavanja 1996 i opet ne tako davno, bio je standarni spori, dosadni dan u muzeju. Sporost u zraku prekine zvono telefona u kancelariji. Uzbudjeni glas sa druge strane žice poče razgovor prilično konfuzno, pa opet sekretarica (tajnica, neko kome je dužnost da ne otkriva tajne) zatraži od osobe sa druge strane žice da polako ponovi sve što je rekla.

„Evo mi u Kaknju sa mašinom kopali i našli nake kosti. Zvali i policiju i kažu oni zovite muzej, vidiš kolikačke su kosti, ima u njima metara… Šta da radimo ?“

A tajnica staloženo i sa mnogo iskustva reče:

„Hajte Vi zovnite za nekih petnaestak minuta opet, dok ja vidim s direktorom“.

Prodje tih petnaestak minuta sa puno povjerenja za te začudjene radnike :

 „Evo, kaže da vidi s direktorom“,

a kod nas ko biva kad nešto dodje do direktora, to ima da se riješi.

I tako oni puni očekivanja nazvaše ponovo:

„Haloo ! Šta kaže direktor ?“

A tajnica, ko tajnica, sa odrešitim tonom  reče:

„Kaže direktor da te kosti negdje dublje zakopate da ne bi neko drugi našao“

i sa puno iskustva prekine vezu da ne bi bilo daljnje rasprave…

I eto, kako saznah za ovaj poziv, dodje meni, istina nakon dosta vremena, da kad već neće direktor da kažem ovim našim pronalazačima, nek zovnu mene. Ja nisam niti direktor, niti kakva čivija, al* da vidimo šta ćemo, onako ljudski…

To bi bio prvi dio priče o gradu divova, za one strpljivije ima nastavak, jer sam u medjuvremenu obišao taj prostor i vodio i neke koji se razumiju.

Nastavak slijedi i hvala dron.ba na ovom fantastičnom videu !