Skip to content

Budite svoji

Ne zaboravite da je Seitan samo najbučniji glas u našim glavama. Ne borite se s njim, to vam je prijatelj, samo potražite one tiše, mudrije i moćnije …

Čim  sam  ga  vidio  kako  stoji  i  čeka  dopuštenje  da  se  predstavi,  osjetio sam  da  je drugačiji. Bilo je to u njegovim očima, u njegovim razrađenim pokretima, napisano svuda po  njemu.  Kao  žir  koji  se  neupućenim  očima  možda  čini  skromnim  i  ranjivim,  ali  već naviješta ponosan hrast u koji će se pretvoriti, gledao me je svojim prodornim crnim očima i nijemo kimnuo glavom.

“Dobrodošao  u  našu  tekiju,  dervišu”,  rekao  sam  pokazujući  mu  da  sjedne na  jastuke sučelice meni.

Nakon što je sve pozdravio, derviš je sjeo, proučavajući ljude u prostoriji i zamjećujući svaku pojedinost. Pogled mu se najzad zaustavio na sucu. Dvojica muškaraca netremice su se promatrala punu minutu, ne izgovorivši nijednu jedinu riječ i ja sam se morao zapitati što misle jedan o drugome, budući da su djelovali toliko silno oprečni. Ponudio sam dervišu toplo kozje mlijeko, zaslađene smokve i punjene datulje, ali je on sve  to  pristojno  odbio.  Kad  sam  ga  upitao  za  ime,  predstavio  se  kao  Šems  iz  Tabriza  i rekao da je putujući derviš koji traži Boga u visinama i dubinama.

“I jesi li ga uspio pronaći?” upitao sam.

Preko  lica  derviša  preletjela  je  sjena  kad  je  kimnuo  glavom  i rekao:

“Doista,  cijelo  je vrijeme bio sa mnom.”

Sudac  se  umiješao  s  prezirnim  osmijehom  kojeg  se  nije  trudio  sakriti.  “Nikad  ne razumijem zašto vi derviši toliko komplicirate život. Ako je Bog stalno bio s tobom, zašto si lutao naokolo svo ovo vrijeme u potrazi za Njime?”

Šems  iz  Tabriza  zamišljeno  je  pognuo  glavu  i  kratko  šutio. Kad  je  ponovno  podigao pogled, lice mu je bilo mirno, glas odmjeren.

“Zato što, iako je činjenica da Ga se ne može pronaći traženjem, pronaći Ga mogu samo oni koji traže.”

“Lijepa  igra  riječi”,  narugao  se  sudac.

“Pokušavaš  li  ti  to  nama  reći  da  ne  možemo pronaći  Boga  ako  čitavog  svog  života  ostanemo  na  istome  mjestu?  To  je  glupost.  Nemoraju svi odjenuti dronjke i skitati naokolo kao ti!”

Uslijedio je smijeh, budući da su muškarci u prostoriji željeli pokazati svoju suglasnost sa  sucem, kreštav,  nesamopouzdan  i  nesretan  smijeh  ljudi  naviklih  ulagivati  se  svojim nadređenima.  Osjećao  sam  se  nelagodno.  Očito nije  bila  dobra  zamisao  spojiti  suca  i derviša.

“Možda  sam  pogrešno  shvaćen.  Nisam  htio  reći  da  čovjek  ne  može  pronaći  Boga  ako ostane u svom rodnom gradu. To je svakako moguće”, priznao je derviš. “Postoje ljudi koji nikad nisu nigdje otputovali, a ipak su vidjeli svijet.”

“Točno !”

Sudac  se  pobjedonosno  nacerio cerekom  koji  je  nestao  kad  je  čuo  naredne dervišove riječi.

“Htio sam reći, suče, da čovjek ne može pronaći Boga ako ostane u krznenom kaputu, svilenom odijelu i skupome nakitu kakav vi danas imate na sebi.”

Zapanjena  tišina  spustila  se  na  prostoriju,  a  zvukovi  i  prizori  oko  nas  rastopili  se  u prašinu.  Svi  smo  suspregnuli  dah,  kao  da  očekujemo  da  će  se  dogoditi  nešto  veće,  iako nisam znao što bi moglo biti šokantnije.

“Jezik ti je previše oštar za jednoga derviša”, rekao je sudac.

“Kad  nešto  mora  biti  rečeno,  ja  ću  to  reći  makar  me  cijeli  svijet  ščepao  za  vrat  i  rekao mi da umuknem.”

Sudac se na te riječi namrštio, ali je zatim popustljivo slegnuo ramenima.

“Kako god”, rekao  je.

“U  svakom  slučaju, ti  si  muškarac  kakav  nam  je  potreban.  Baš  smo  govorili  o sjaju  našega  grada.  Mora  da  si  vidio  mnoga  mjesta.  Postoji  li  ijedno  dražesnije  od Bagdada?”

Tiho, klizeći pogledom s jednoga muškarca na drugoga, Šems je objasnio:

“Nedvojbeno je  da  je  Bagdad  izuzetan  grad,  ali  nijedna  ljepota  na  zemlji ne  traje  vječno.  Gradovi  su podignuti  na  duhovnim  stupovima.  Poput  divovskih  zrcala,  oni  odražavaju  srca  svojih stanovnika. Ako ta srca potamne i izgube vjeru, gradovi će izgubiti svoj sjaj. To se događa,to se stalno događa.”

Nisam mogao ne kimnuti. Šems iz Tabriza okrenuo se prema meni, nakratko odvučen od  svojih  misli,  s  prijateljskom  iskrom  u  očima.  Osjetio  sam  ih  na  sebi  kao  toplinu užarenog  sunca.  Tad  sam  jasno  spoznao  kako  je  zavrijedio  svoje  ime.  Iz  tog  je  muškarca zračila snaga i jedrost i unutarnji plam, kao zapaljene lopte. Doista je bio Šems, “sunce”. Ali sudac nije mislio tako. “Vi sufije sve previše komplicirate. Jednako je i s filozofima i pjesnicima!  Čemu  potreba  za  toliko  mnogo  riječi?  Ljudi  su  jednostavna  stvorenja  s jednostavnim potrebama. Na vođama je da se pobrinu za njihove potrebe i osiguraju da ne zastrane. To zahtijeva primjenu šerijatskog zakona do savršenstva.”

“Šerijatski  zakon  je  kao  svijeća”,  odgovorio  je  Šems  iz  Tabriza.

“Daje  nam  mnogo vrijednog svjetla. Ali ne zaboravimo da nam svijeća pomaže da stignemo s jednog mjesta na drugo po mraku. Ako zaboravimo kamo smo krenuli i umjesto toga se usredotočimo na svijeću, od kakve je to koristi?”

Sudac  je  iskrivio  lice,  zatvorio  ga. Osjetio  sam kako  me  preplavljuje  val tjeskobe. Ulazak  u  raspravu  o  važnosti  šerijatskog  zakona  s  čovjekom  čiji  je  posao  suditi,  i  često kažnjavati ljude prema tom istom zakonu, bio je plivanje u opasnim vodama.  Zar Šems to ne zna? I dok sam ja tražio prikladnu izliku da izvedem derviša iz prostorije, čuo sam ga kako govori:

“Postoji jedno pravilo koje se odnosi na ovu situaciju.”

“Koje pravilo?” sumnjičavo je upitao sudac.

Šems  iz  Tabriza  se  ispravio,  ukočenog  pogleda  kao  da  čita  iz  neke  nevidljive  knjige,  i objavio:

“Svaki  čitatelj  ponaosob  shvaća  Časni  Kur’an  na  različitoj  razini  u  sprezi  s  dubinom  svog razumijevanja. Postoje četiri razine uvida.

Prva je izvanjsko značenje i s njome se većina ljudi zadovoljava.

Sljedeća je Batini unutarnja razina.

Kao treće, postoji unutarnje od unutarnjeg.

A četvrta je razina toliko duboka da se ne može izraziti riječima i stoga mora ostati neopisiva.”

Zacakljenih  očiju,  Šems  je  nastavio:

“Učenjaci  koji  se  usredotočuju  na  šerijatski  zakon poznaju  izvanjsko   značenje.   Sufije   znaju   unutarnje   značenje.   Sveci   znaju   unutarnje unutarnjeg. A glede četvrte razine, nju spoznaju samo Božji poslanici i oni najbliži Bogu.”

“Zar mi želiš reći  da jedan običan sufi dublje shvaća Kur’an od šerijatskog učenjaka?” upitao je sudac lupkajući prstima po zdjeli. Jedva primjetan, podrugljiv osmijeh izvio je usta derviša, ali nije odgovorio.

“Pazi, moj prijatelju”, rekao je sudac.

“Tanka je linija između mjesta na kojemu stojiš i pukog bogohuljenja.”

Ako je u tim riječima  bilo prijetnje, derviš kao da je nije zamijetio.

“Što je točno ‘puko bogohuljenje’?”  upitao  je  i  zatim,  naglo  udahnuvši,  dodao:  “Dopustite  da  vam  ispričam jednu priču.”

I evo što nam je ispričao:

Jednog je dana Mojsije posve sam šetao planinom, kad je u daljini ugledao pastira. Muškarac je klečao, ruku  raširenih  ka  nebu,  i  molio.  Mojsije  je  bio  oduševljen.  Ali  kad  se  približio,  jednako  se zapanjio čuvši pastirovu molitvu.

“O, moj ljubljeni Bože, volim Te više no što znaš. Za Tebe ću sve učiniti, samo reci. Čak i ako zatražiš  od  mene  da u  Tvoje  ime  zakoljem  najdeblju  ovcu  u  mom  stadu,  učinit  ću  to  bez  imalo oklijevanja. Ti ćeš je ispeći i staviti njezin debeli rep u svoju rižu da bude ukusnija.”

Mojsije se polako približio pastiru, pozorno slušajući.

“Nakon toga ću Ti oprati noge i očisti ti uha i istrijebiti Tvoje uši. Toliko Te volim.”

Čuvši  dovoljno,  Mojsije  je  prekinuo  pastira  zaviknuvši:  “Prestani,  neznalice !

Što  misliš  da radiš?  Misliš  li  da  Bog  jede  rižu?  Misliš  li  da  Bog  ima  noge  koje  treba  oprati?  Ovo  nije  molitva. Ovo je puko bogohuljenje.”

Ošamućen  i  posramljen,  pastir  se  opetovano  ispričavao  i  obećao  da  će  se  moliti  onako  kako  se mole pristojni ljudi. Mojsije ga je tog poslijepodneva naučio nekoliko molitvi.

Nakon toga je otišao svojim putem, krajnje zadovoljan samim sobom.

Ali te noći, Mojsije je čuo glas. Bio je to glas Božji.

“Oh,  Mojsije,  što  si  učinio?  Izgrdio  si  onog  sirotog pastira  i  nisi  shvatio  koliko  mi je  on  drag.Možda  on  ne  govori  prave  stvari  na  pravi  način,  ali  bio  je  iskren. Njegovo  srce  bilo  je  čisto,  a njegove namjere  dobre. Bio  sam  zadovoljan  s  njim.  Možda  su  njegove  riječi  tebi  zvučale  kao bogohuljenje, ali meni su bile slatko bogohulje.”

Mojsije  je  odmah  spoznao  svoju  pogrešku.  Sljedećeg  dana  se  ranim  jutrom  vratio  na  planinu posjetiti  onog  pastira.  Ponovno  ga je  zatekao  u  molitvi,  samo  što  je  sad  molio  kako  ga je  Mojsije podučio.

U  odluci  da  se  moli  kako  valja,  zamuckivao  je,  lišen  uzbuđenja  i  strasti  svoje  ranije molitve. Kajući se zbog onoga što mu je učinio, Mojsije je potapšao pastira po leđima i rekao:

“Prijatelju moj, pogriješio sam. Molim te da mi oprostiš. Nastavi se moliti na tvoj vlastiti način. On je u  Božjim  očima  dragocjeniji.”

Pastir  se  zapanjio  kad  je  to  čuo,  ali  još  je  dublje  bilo  njegovo olakšanje.  Međutim,  nije  se  htio  vratiti  svojim  starim molitvama.  Nije  ustrajao  ni  uz  službene molitve kojima ga je Mojsije podučio. Sad je pronašao novi način općenja s Bogom. Iako zadovoljan i blažen u svojoj naivnoj pobožnosti, sad je prošao tu fazu svoje slatko bogohulje.

“Dakle,  vidite,  nemojte  suditi o  načinu  na  koji  se  drugi  ljudi  povezuju  s  Bogom”, zaključio je Šems.

“Svatko ima svoj vlastiti način i svoju vlastitu molitvu. Bog nas ne sudi po   riječima   koje   izgovorimo.  On   gleda  duboko   u   naša   srca.  Nisu   važni   obredi  ili ceremonije, već jesu li naša srca dovoljno čista ili nisu.”

Pogledao   sam   sučevo   lice.   Ispod   njegove   maske   apsolutnog   samopouzdanja   i smirenosti,  opazio  sam  da  je  očito  uzrujan.  Međutim,  pronicav  kakav  je  bio,  istodobno  je uočio škakljivu situaciju. Ako reagira na Šemsovu priču, morat će poduzeti sljedeći korak i kazniti ga za njegovu drskost, u kom će slučaju situacija postati ozbiljna i svi će čuti da se jedan  običan  derviš  usudio  suprotstaviti  visokom  sucu.  Stoga  je  za  njega  bilo  bolje  hiniti da nema nikakvog razloga za uzrujanost i ostaviti stvari na tome.

Vani  je  sunce  zalazilo,  bojeći  nebo  desecima  nijansi  grimizne,  ponegdje  naglašeno tamnim sivim  oblacima.  Sudac  je  ubrzo  ustao,  govoreći  da  ima  važnoga  posla  koji  mora obaviti.  Lagano  mi  kimnuvši  glavom  i  hladno  pogledavši  Šemsa  iz Tabriza,  dugim  je koracima izišao iz sobe. Njegovi su ga ljudi slijedili bez riječi.

“Bojim se da se sucu nisi previše svidio”, rekao sam kad su svi otišli.

Šems  iz  Tabriza  sklonio  je  kosu  s  lica,  smiješeći  se.

“Oh,  to  je  posve  u  redu.  Naviknut sam da me ljudi ne vole.”

Sa 38-e strane 40 pravila ljubavi, od naše drage Elif .

shams

2 Comments »

  1. You’re so interesting! I do not think I’ve truly read through something like this before. So good to find somebody with a few unique thoughts on this subject matter. Seriously.. many thanks for starting this up. This website is one thing that is needed on the web, someone with some originality!

    Liked by 1 person

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s

%d bloggers like this: