Dinastija Kotromanić: Tajna kralja Ostoje

Pisao: Dusko Lopandic

---

Tog 24. avgusta godine 1415. od rodjenja Gospodnjeg, jutro je bilo vedro iako sveze. Cim je ustao, gospar Ivan-Dzivo Gundulic, dubrovacki vlastelin i poklisar na dvoru bosanskog kralja, zapoceo je rad na svom izvestaju. Voleo je da radi u obzorje, pracen pticijim horom, u vreme kad ga jos niko ne uznemirava i kad su mu duh i misao sasvim jasni, poput pogleda na tek osuncane livade i zelenilo bosanskih suma koje je video kroz okno. Iako jos dremljiv zbog kasno zavrsene kraljeve gozbe, gospar Dzivo je tog jutra bio zadovoljan. Na stolu je lezao plod njegovih visemesecnih napora na dvoru – povelja kojom je kralj Ostoja svecano obecao da ce nakon toliko godina Dubrovniku isplatiti dugove koje je napravio njegov prethodnik na prestolu. U zatvorenom kovcegu lezala je i prva kesa dukata koju mu je kralj licno dao – znak da je obecanje o ispunjenju duga ozbiljno. Poslanik jos jednom zadovoljno prelete pogledom preko redova u povelji koju je dobio nakon vise meseci koji su protekli u molbama, pretnjama, obecanjima:

„…Uslisismo prosnju poklisarev dubrovackih i stvorismo im milost, i zapisasmo na ovih nasih poveljah – da im platimo dvi tisuci i pet sat i pedeset dukat, sto im je ostal duzan brat kraljevstva mi, bivsi slavnoga spomenija gospodin kralj…”

Porodica Kotromanića

Nakon ovog uspeha, razmisljao je gospar Dzivo, sledeci put cu, umesto u bosanske gudure, valjda dobiti neki slavniji zadatak, recimo kod sultana u Carigrad ili u Mlecane! Zatim se posveti poslu koji mu je cinio posebno zadovoljstvo – da za dubrovacko Vece pripremi izvestaj o vladajucoj porodici Kotromanica i o licnosti kralja Ostoje, coveka o cijem se poreklu malo znalo. Dzivo je oko sebe prikupio dosta raznih zapisa, kao i prepisa povelja. Zeleo je tog jutra da uradi sto vise.

Cekale su ga velike dnevne obaveze jer je kralj najavio sabor na kome je trebalo da bude usaglaseno pomirenje izmedju dva zavadjena bosanska velikasa – Sandalja Hranica i Pavla Radenovica. Vec nekoliko dana plemici su se okupljali na dvoru u kraljevoj Sutjesci. Zadubljen u posao, poklisar zaboravi na okolinu i predeo pred sobom.

„…Kad je Kotroman dosao u Bosnu i nasao je bez gospodara, lako ju je zauzeo… Posto je porodica Kotromana tokom vremena dobila veliko potomstvo, svi su se po Kotromanu nazivali Kotromanici. Nekad su to bili banovi, a nekad knezevi. U njihovoj vladavini bilo je dobro sto su oni odrzavali Bosnu slobodnu sa starim obicajima…”

Dzivo je pisao o starim vladarima, o onima koji su uzdigli slavu „rusaga Bosanskog”, ali koji su cesto cinili mnogo muke Dubrovniku i njegovim trgovcima: o Kulinu banu i Mateju Ninoslavu, o ocu i sinu Prijezdi, pa o Stjepanu Kotromanu, kao i o njegovom znamenitom sinu Stjepanu Kotromanicu koji je ne jednom potrazio zastitu od neprijatelja iza tvrdih zidina Dubrovnika.

„…Kad je Stjepan video razjarenost velikasa, povukao se sa svojom majkom Jelisavetom u Dubrovnik… Pomenuti ban bio je mnogo privrzen gradu Dubrovniku, ciji su trgovci, kojih je bilo mnogo u njegovoj zemlji, slobodno trgovali po celom kraljevstvu…”

Opisao je zatim kako je Stjepan Kotromanic prosirio vlast, osvojio Hum (danas Hercegovina) od Srbije i udvostrucio zemlju vladajuci „od Save do mora, od Cetine do Drine”. Zadrzao se i na opisu „vere bosanske”:

„U Bosni je mnogo jeretika, a posebno paterena. Oni zive bez svete tajne, bez zrtve; ne krste se, zaziru od krsta i nazivaju se i bogumili. Svestenici im ne nose narodna imena, kao sto su: veliki djed Radoslav, gost Milutin, starci Radomir, Zunbor, Vucko i ktomu.”

Zapoce nakon toga povest o Stjepanovom sinovcu i nasledniku, najvecem od svih Kotromanica – o kralju Tvrtku. Citajuci izvod iz povelje kralja Tvrtka iz 1378. godine, Dzivo se priseti kako je, kao decak, slusao price svog oca, koji je kao dubrovacki poklisar prisustvovao u manastiru Mileseva Tvrtkovom krunisanju za srpskog kralja:

„I odoh u srpsku zemlju zeleci i hoteci ojacati presto roditelja mojih. I tamo vencan bih darovanim mi vencem na kraljevstvo praroditelja mojih Bogom postavljeni Stefan, kralj Srbljem i Bosne i Primorju i Zapadnim stranam…”

U jednom zapisu nekog dijaka (pisca) iz Polimlja, poklisar je nasao rodoslov kojim je potkrepljeno Tvrtkovo pravo na nasledje krune Nemanjica:

„Ovaj bi prvi Uros, hrapavi kralj. I rodi sa svojom suprugom Jelenom Stefana (Dragutina) kralja koji je drzao Sremsku zemlju i Usoru… A Stefan kralj, koji Srem drzase, sa svojom suprugom Katalinom, kcerkom kralja ugarskog, rodi slava, Urosica i Jelisavetu. I Jelisaveta rodi tri sina: Stefana, bosanskog bana, Ninoslava i Vladislava. I Vladislav rodi Tvrtka bana i Vukica…”
Zadubljen u pisanje, poklisar nije obracao paznju na povike iz dvorista. Razmisljao je o sudbini velikih i malih ljudi, porodica, drzava. Kralj Tvrtko iskoristio je raspad centralne vlasti kod svojih suseda – u Srpskom carstvu i u Ugarskoj – da ucvrsti svoju vlast i da prosiri Bosansku drzavu daleko na istok i na zapad, pa cak i da pokusa da objedini mnoge srpske i hrvatske zemlje. Zauzeo je oblast srpskog zupana Nikole Altomanovica, zatim Kotor, kao i veci deo Dalmacije: Split, Klis, Knin… Ali, s bratom se tukao i nasledje nije osigurao.

Nakon njegove smrti, velikasi su se ponovo dograbili za guse i razgrabili posede. Tvrtkov naslednik – kralj Dabisa – bese lutka u rukama mocnika. Nakon njegove smrti za kraljicu je proglasena Dabisina zena Jelena Gruba – prva i jedina nasa zena koja je u srednjem veku zvanicno postala vrhovni vladar. Poklisar nadje prepis njene povelje upucene Dubrovniku:

IZ POVELjE KRALjA DABISE

opis borbe sa Turcima
„…I tada, hitajuci, pospisno skupih kraljevstva mi boljare, vojevode, banove, knezove, tepcije, zupane i ine velmozani, ze i vlastelcice. I potegoh na recenu tursku vojsku, dnem i nocu…

I gledasmo nasima ocima gdi nasi virni polivahu svoje svitlo oruzje krvju turackom… I u tom recenom boju i rvaniju posluzi mi, viteski virno i srdacno, kraljevstva mi vsesrdacni i vazmocni vitez, virni nas vojevoda Hrvoje, sin vojevode Vukca…”

15. aprila 1392. godine

„Mi, gospodja Jelena, po izvoljenju Bozijem kraljica Srbljem, Bosne i Primorju i Zapadnim stranam i ktomu… hotjesmo i zapovidjesmo da ne bude carine neijedne prije Stona na Maslini i na Slanom, od sada i dovijeka…”

Zahvaljujuci zenama, ime porodice Kotromanica siroko se proculo po evropskim dvorovima. Jedna od Kotromanicki (Marija) bese udata u porodicu znamenitih nemackih grofova Helfenstajn. Druga (Katarina) udala se za jos cuvenijeg grofa Celjskog. Ali, najslavniju i najtragicniju sudbinu imala je Elizabeta (ili Jelisaveta), kci bana Stjepana Kotromanica, koja se udala za velikog ugarskog kralja Lajosa (ili Ludovika). Verovatno je ova veza sa ugarskim Anzujcima, potomcima francuskih kraljeva koji su u grbu imali ljiljane, donela ovaj cvet i u bosanski grb Kotromanica. Elizabeta je rodila tri kceri, od kojih je jedna nasledila kraljevinu Ugarsku, a druga Poljsku. Bila je regent u vreme kad se rasplamsala borba oko nasledja ugarske krune. Tragicno je zavrsila. Pobunjeni velikasi su je zarobili i udavili pred ocima njene kcerke.

Zlocin na Parenoj Poljani

Kao u Ugarskoj, i u Bosanskom kraljevstvu velikasi su bili jedini stvarni zakon. Mocni herceg (vojvoda) Hrvoje Vukcic Hrvatinic dugo je sam „vedrio i oblacio” po Bosni. Kad je ostario, vlast u drzavi preuzeo je Sandalj Hranic, humski vojvoda, koji je zajedno s vojvodom Pavlom Radenovicem 1398. godine na presto doveo novog bosanskog kralja – Ostoju. Zagonetno je bilo poreklo novog kralja, malo poznatog pre nego sto je dobio krunu. Neki su tvrdili da je vanbracni sin Tvrtka I, a drugi da je samo rodjak Kotromanica po zenskoj, „tankoj” liniji, i da se u stvarnosti preziva Hristic. Ostoja se i fizicki razlikovao od Kotromanica. Nikada nije govorio o svom poreklu, niti je spominjao pretke u kraljevskim poveljama. I pored svih pokusaja, poklisar Dzivo nije uspeo da otkrije istinu o kraljevom rodjenju, oko kog je lebdeo veo tajne. Nadao se da ce istinu mozda saznati od vojvode Pavla Radenovica, silnog gospodara Istocne Bosne i Konavla, koji je s kraljem bio povezan preko vojvodine rodjake, a Ostojine zene. Ali, odnedavno, kralj se zblizio s Pavlovim suparnikom, humskim vojvodom Sandaljem Hranicem. Zadubljen u misli, gospar Dzivo Gundulic odjednom se prenu zacuvsi galamu i dozivanje. Dramaticne dogadjaje tog dana necemo prepricavati, nego tacno preneti onako kako ih je opisao sam poklisar u autenticnom pismu koje je sacuvano u arhivu Dubrovacke republike.

„Jutros rano otisao je kralj Ostoja sa svojim sinom i velikasima jasec u ravnicu… Ja ostadoh kod kuce da napisem neke listove; kad dodje k meni sluga kneza Pavla (Radinovica), ustadoh i skociv na konja podjoh za njimi i stigoh ih negde okolo Sutiske… Kad bijasmo blizu mjesta koje se zove Parena Poljana, vojvoda Sandalj izvuce sablju, a za njim ucine svi njegovi ljudi. Umah nato dade kralj Ostoja svezati kneza Petra Pavlovica (sina vojvode Pavla); vojvoda Vukmir pako povuce natrag kneza Pavla Radinovica mada sam ga ja molio da ne bude krvi medju njimi. Meni se je sve cinilo da je to djetinja igrarija, jer ne bijese medju njima jos nijednoga udarca. Kad je na to knez Pavle poceo bjezati, misljah da ce ga samo svezati. Nu u to dodje knez Vuk, a neki od Sandaljevih ljudi odrubi mu glavu; drugi opet odrubi glavu knezu Pavlu Radinovicu i on pade mrtav…”

Potresen, poklisar je zatrazio objasnjenje od vojvode Sandalja Hranica, koji mu je odgovorio: „Jesi li se nadao da ces ovo vidjeti? Eto po milosti Bozijoj ja cinim i vrsim pravicu kako i vi gospoda dubrovacka cinite; jer, ko izdaje Dubrovnik, gubi glavu. Tako i ja cinim s drugimi nevernimi Bosnjani!” Poklisar izbroja ukupno cetvoro ubijenih ljudi, kao i jos dvojicu ranjenih, pa zakljuci svoj izvestaj na sledeci nacin: „Gospodo, po mom misljenju u ovoj stvari niko nije imao udela osim Sandalja i kralja Ostoje…”

NATPISI SA BOSANSKIH STECAKA

Natpis sa stecka Vignja Milosevica (oko 1411, Kocerinsko polje)

Va ime oca i sina i svetago duha amin.
Se (Ovde) lezi Viganj Milosevic
Sluzih banu Stipanu, i kralju Tvrtku, i kralju Dabisi, i kraljici Grubi, i kralja Ostoju.
I u to vreme dojde i svadi se Ostoja kralj, s Hercegom i z Bosnom, i na Ugre podje Ostoja.
To vrime, Vignja dodje koncina
I legoh na svom plemenitom (tj. sahranjen na svom posedu), pod Kocerinom.
I molju vas. Ne stajte na me
Ja sam bil kako vi jeste
Vi cete bit kako jesam ja…

Poklisar je uskoro tuznog srca napustio Bosnu ne zavrsivsi povest o Kotromanicima. (Nekoliko vekova kasnije to ce uciniti jedan drugi Dubrovcanin, po imenu Mavro Orbin.) Znao je da podela radja nove podele, da zlocin trazi osvetu i da su bosanski velikasi presli sve granice medjusobne mrznje. Iz daljine, iz Dubrovnika, mogao je samo da prati dalje dogadjaje u nesrecnom kraljevstvu „dobrih Bosnjana”. Tajnu pravog porekla kralja Ostoje nece doznati, a ona nam ni do danas nece biti sasvim otkrivena.

---

„Bosna sapatom pade”

Krvavi obracun u avgustu 1415. godine uzdrmao je temelje bosanske drzave i postao novi cin povesti o slabim kraljevima i o verolomnim i sebicnim velikasima. Vec u jesen 1416. godine Dubrovcani pisu ugarskoj kraljici: „Bosna je potpuno opustosena, a vlastela pripremaju medjusobnu propast.” Sinovi ubijenog vojvode Pavla Radenovica pozvali su tursku vojsku u pomoc. Godine 1416. Turci zaposedaju utvrdjenje Vrhbosnu, u samom srcu Bosne (kod danasnjeg Sarajeva). Ostoja i njegovi nemocni naslednici pokazali su se kao ljudi malo dostojni svojih prethodnika – Stjepana Kotromanica i kralja Tvrtka. Poput lutaka u pantomimi, igrali su sporedne uloge na sceni na kojoj je jedina tema bila kako ce „veca riba progutati manju”. Tako su knezeve Sankovice unistili vojvode Pavlovici, Pavlovice su pokorili hercezi Kosace, a Kosace su, kao i svi ostali bosanski i balkanski vladari, Kotromanici, srpski despoti, bugarski i grcki carevi i mnogi drugi, zavrsili kao turski vazali. Na mnogim bosanskim steccima ostali su nadgrobni natpisi koji kao neki okamenjeni, setni eho podsecaju na ponosne plemice nestale u nasilju tog doba. Na spomeniku Radonji Rtkovicu kod Gackog pise: „Pogiboh pod gradom pod Kljucem, za svoga gospodina vojevodu”; na stecku Pribisava Petojevica iz Ljusica zapisano je da je poginuo „sluzeci verno banu Tvrtku”; na grobu Bogcina Stipkova stoji: „Druzino, zalite me, mlad sa ovog svita otidoh, a jedan bih u majke…”

Kralj Ostoja umro je 1418. godine. Nasledio ga je sin Stefan Ostojic – jos slabiji vladar – koji je uskoro izgubio vlast za racun drugog Kotromanica: Tvrtka II. Ovog je nakratko zbacio rodjak Radivoj, „vojvoda od Vranduka”. Nakon Tvrtkove smrti 1444. godine, krunu je zadobio Ostojin treci sin Stefan Tomas, koga je Mavro Orbin ovako opisao: „…Tomas je bio lukav, prevrtljiv i nepostojan u svojim delima.” Mnogo toga pokusao je Tomas za svog kraljevanja – ukljucujuci i svecano odricanje od bogumilstva i prihvatanje katolicke vere – ali nije uspeo da osnazi vlast niti da ocuva kraljevstvo. Sudbina Tomasevog sina, poslednjeg od Kotromanica – Stjepana Tomasevica – da nije tako tragicna, licila bi na farsu. Stefan je izgubio dve drzave, a i zivot, ne pruzivsi ozbiljan otpor. Nakon sto se ozenio srpskom naslednicom Jelenom (Jelacom) Brankovic, Stefan Tomasevic tri meseca nosio je titulu srpskog despota, da bi 20. juna 1459. godine Turcima bez borbe prepustio tvrdjavu Smederevo i celu despotovinu. Nista slavnija nije bila ni njegova poslednja uloga u Bosni. Kralj je pokusao da pobegne pred turskom vojskom, ali je u tvrdjavi Kljuc uhvacen i pogubljen 1463. godine. Tada su pogubljeni i ostali odrasli Kotromanici – knez Radivoj i njegov sin Tvrtko. Hronicar iz tog doba zapisao je da Bosna „sapatom pade”. A jedan istoricar iz 19. veka zabelezio je da je „Bosna veoma bolesna bila, cim ne mogase ni junacki poginuti…”

U bledoj galeriji poslednjih Kotromanica izdvaja se tragicna slika jedne zene – bosanske kraljice udove. Katarina Kosaca, druga zena Stjepana Tomasa, umrla je 1478. godine u tudjini. Poslednje dane provela je u nekoj kuci u Rimu, blizu Trga svetog Marka, kod Vatikana. Nikada nije prezalila svoje dvoje dece koje su Turci kao male zarobili prilikom pada Bosne i odveli u Tursku, gde su ih preveli u islam.

Katarina se obracala na sve strane pokusavajuci da decu izvuce iz Turske. U jednom trenutku nameravala je da ode sultanu, ali se razbolela. U testamentu kraljevinu je ostavila deci – ukoliko ponovo postanu hriscani – a u suprotnom, naslednik je trebalo da bude papa. Mavro Orbin zabelezio je slovenski natpis na njenom nadgrobnom spomeniku u crkvi Araceli u Rimu:

„Catharini Chraglizi Bosanscoi… Tomasca craglia zeni, koja zcivi godina LIV, preminu u Rimu na lita Gospodina MCCCCLXXVIII, na XXV dni okotobra…”

---

Bobovac – Galerija